Симболи за Покрајину

У новом, конспиративном уставу АП Војводине, названом Основни закон АП Војводине предвиђено је у чл.9 да АПВ има своје симболе који се уређују законом, да се закон о томе доноси 2/3 већином посланика Скупштине АПВ и да се истицање симбола АПВ врши уз истицање државних обележја Републике Србије. Дакле, оно што је записано у Уставу АПВ, Уставу који је завршен 22. априла и који, по свему судећи,  не сме да се објави у штампаним и електронским медијима већ скоро 60 дана иако је то објављивање званично најављено, улази убрзано у фазу реализације кроз најављене иницијативе да се на наредној седници Скупштине Војводине формира одбор или комисија која ће дати предлог за грб, заставу и свечану песму (химну) Војводине. Важећи Устав Републике Србије и важећи Устав СРЈ, као што је познато, не предвиђају да аутономна покрајина има статус државе, а тиме, последично, ни грб, заставу и химну. Права такве врсте не предвиђа ни Статут АПВ који је, још увек, њен највиши правни акт, а исто не предвиђа ни закон о утврђивању одређених надлежности АПВ којим се ближе уређују надлежности АПВ.

Овако нешто предвиђа једино ,,тајни” Основни закон АПВ и програми аутономашко – сепаратистичких странака. Још конкретније, у програму Лиге сепаратиста Војводине из 1991 дословце стоји да Република Војводина мора имати своју заставу, химну и грб који би се ,,јавно истицали у складу са војвођанским законима, а уз заставу, химну и грб државе Србије”. Дакле, оно што стоји у овом програму пренели су, у тзв. Основни закон, уставописци које је изабрала Демократска станка Зорана Ђинђића и њени политички сателити. Случај је свакако изузетан: Да једна странка за решавање кључних политичких питања и питања која се односе на уређење наше државе, преписује делове из програма друге странке и то оне странке која у континуитету наступа са сепаратистичким амбицијама према Србији и ове невешто прикрива причом о аутономији. Преписивање се не односи само на захтев за избором политичких симбола, који би – какве ли лудости – ваљда требало да се суштински разликују од државних симбола Републике Србије, већ и на идеје о томе да АПВ треба да има дводому скупштину која би се састојала из Већа грађана и Већа народа, затим да би се управо Уставом Војводине требале дефинисати ,,везе са државом Србијом или са широм државном заједницом у којој би се Војводина налазила”, затим да Војводина треба да има потпуно заокружену законодавну, извршну и судску власт - на челу са Врховним судом Војводине итд. Али, поставља се питање зашто Демократе Зорана Ђинђића преписују програме аутономашко – сепаратистичких странка и уносе их у Устав (Основни закон) Војводине из априла 2002, који затим крију од очију јавности? Одговор је једноставан: они никада нису желели да се определе према кључним питањима државног уређења, имају хроничан недостатак онога што се обично зове политичка визија и никада нису умели да прецизно дефинишу свој став према аутономији Војводине. Овако непринципијелном и неодговорном политиком која не води рачуна ни о минимуму државних и националних интереса настоји се сачувати и осигурати подршка за апсолутну и нелегитимну власт у Републичкој скупштини. Мишљење грађана Новог Сада и Војводине за њих је од мањег значаја јер су свесни да се власт овде ионако не одржава на основу њихове воље и њиховог слободног политичког опредељења већ на основу договора и трговине са аутономашима и то аутономашима које уопште не интересује аутономија Војводине, заснована на искуствима регионализације модерних европских држава, већ искључиво федерализација Србије односно Војводина као засебна, федерална јединица. И скривање Устава – Основног закона АПВ, стоји опет у директној вези са проценом политичке ситуације у којој ће се закључити на који начин са њим иступити у јавности и какву врсту манипулације за тај тренутак одабрати. Последице овог недостатка основне политичке културе и одговорности према грађанима које не желе да питају ни једни ни други шта они у ствари под аутономијом Војводине подразумевају и да ли то подразумева грб, заставу, химну и Устав за Војводину изузетно су штетне и могу се показати као катастрофалне и по народ и по државу. При том, поражавајући степен незнања који свакодневно показују политички прваци из редова остатака ДОС – а на простору Војводине, не може бити олакшавајућа околност, а још мање покриће за оно што раде, изјављују и обећавају.

То практично значи да је крајње време да престану да понижавају знање и општу културу наших грађана говорећи да политички симболи нису државни симболи и да свака општина, свака институција или чак сваки фудбалски клуб имају своју заставу и грб и да у томе нема ништа опасно. Ваљда мисле да ће оваквом несувислом аргументацијом изиграти критику наше стручне јавности и обичних грађана којима је врло добро позната разлика између амблема карактеристичних за институције, организације и установе и обележја аутономних територијалних јединица које нигде у свету немају симболе државности, а грб, застава и химна то свакако јесу. Најзад, ваљда је јасно да је сасвим другачији смисао постојања амблема за општину и град од сличних симбола који би представљали посебну, политичко – територијалну јединицу каква је Покрајина у којој на око 22. 000   км квадратних живи више од 2 милиона становника и која би по многим ресурсима могла, једно време, бити самостална држава - уколико би се војвођански Срби неким чудом одрекли Србије. Сматрамо крајње непотребним и неодговорним упорно наглашавање и измишљање разлика тамо где их нема, а посебно између Војводине и осталих делова Србије. То значи једино да се даље злоупотребљава незаслужено стечена власт и на овако дегутантан начин, перманентно ставља на пробу државотворност српског народа у Војводини. А ако је то за неког ипак потребно и толико важно, онда је природно и логично да се тим пројектима пружи шанса на изборима и на овај начин евентуално заслужи неопходан легитимитет за спровођење програма од којег нико не може имати користи.

Препознатљива политичка или државна обележја за Војводину нису се усудили да траже и измишљају ни комунистички уставописци 1974, иако су за АПВ одредили све функције републике са крупним елементима државности: Устав, право на самоорганизовање, председништво, уставни и врховни суд. Покрајине су уживале судску и уставно-судску аутономију па је Србија била лишена могућности да путем судства обезбеђује правни поредак Републике и једноставно је разбијена на три уставно – правна подручја. Ипак, чак и они су знали да је само српски народ »измислио» и заслужио Војводину у Хабсбуршкој монархији и за њу тражио Устав, самосталну управу, грб, заставу и химну и да је иза свих ових захтева стајала само мисао остварења националне равноправности у туђинској држави и да је због тога тражена застава 1861 била црвено – плаво – бела (уколико се не тежи истицању црног хабсбуршког двоглавог орла на застави из 1848) и да је грб из Српског покрета 1848. био грб са четири оцила и да је ,,химну Војводине” испевао Светозар Милетић 1848. и да је њен назив био ,,Већ се српска застава свуда вије јавно” или једноставно ,,Српска марсељеза” итд, итд Шта може бити посебна препознатљивост АП Војводине и чему она треба да служи? Ако би се занемарила или елиминисала српска национална обележја, онда би њена застава морала бити – чисто бела односно на њој не би требало да се налази ништа. Које се то обележје ,,потврдило кроз историју”, како то говоре овдашње политичке незналице, а које би се разликовало од националних симбола и обележја осталих делова Србије? Велика количина незнања поменутих представника извршне власти у Покрајини и оних других, који седе у републичкој влади, не би морала да буде толико забрињавајућа да није повезана са њиховим опредељењем да не проверавају политичко расположење грађана нигде, а посебно не у Војводини. То значи да је грађанима наметнуто трпљење једне неодговорне и неоригиналне власти која се дрзнула да дирне у њихова и национална осећања и политичка опредељења исказана на претходним изборима.

Инсистирање на постојању посебности које се требају истаћи и тако што ће поједини делови Србије имати своја обележја и симболе може, хипотетички посматрано, имати за циљ психолошко, културолошко и цивилизацијско удаљавање народа у Војводини од српског народа у Србији. Можда све то они не знају, али незнање није оправдање. Уколико ђинђићевско – аутономашки блок има јединствен став према питању надлежности, симбола и статуса покрајине Војводине онда би то требало признати и ово опредељење проверити на изборима за Покрајинску скупштину. У постојећем коалиционом споразуму нема ничег од онога о чему се они данас договарају иза леђа јавности. Демократска станка Србије има обавезу да преко својих политичких представника обавести јавност да је све припремљено или се увелико припрема: и Устав и химна и застава и грб за Војводину и да је све то стављено у контекст оригиналних ,,демократских” решења за ,,пуну” аутономију наше покрајине. Ова и оваква аутономија не би, по нашем мишљењу, имала  пример ни у теорији ни у пракси света, а критичко мишљење о власти која је на овакав недемократски и вулгаран начин настоји реализовати дали би најбоље и најјасније наши грађани - само уколико би им се за то пружила одговарајућа прилика...

20. 06. 2002. Служба за информисање ГО ДСС Нови Сад