ПОЛИТИКА ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ СРБИЈЕ У ВОЈВОДИНИ

Најновија исраживања јавног мњења указују на веома висок политички рејтинг ДСС у Војводини, упркос чињеници да је она практично искључена из покрајинске власти. Такав резултат је свакако једним делом показатељ незадовољства грађана оним странкама које имају власт у Војводини и Србији, али је, са друге стране, повезан и са оценом свеукупне политике коју је ДСС досад водила (на међународном, савезном, републичком и локалном нивоу), као и са даљим очекивањима у том погледу. Ако пођемо од ових чињеница, морају се ближе операционализовати главни стратешки правци политичког деловања ДСС у Војводини, уз одговарајуће промотивне акције.

Главна стратешка вертикала политике ДСС уопште, па према томе и у Војводини, јесте државотворност у настојањима и намерама и демократичност у поступцима. То значи да је политичко деловање ДСС превасходно усмерено на очување и правно организовање српске државе и модерно демократско преуређење српског друштва. Све остало је ослоњено на овај начелни темељ и прилагођено наведеном стратешком циљу. Из таквог корена израста и разгранава се у разним правцима текућа политика ДСС – увек и свуда – па и ова актуелна и свака будућа у Војводини и Србији уопште.

Зашто је таква политика ДСС прихватљива за већину грађана у Војводини - без обзира на њихову националну и верску припадност, а с обзиром на њихове разлиите економске, професионалне и друге социјалне интересе?

1. За Србе у Војводини нема важнијег националног интереса од очувања Србије као јединствене државе, а од ДСС нема поузданије политичке странке која се доследно залаже за тај исти стратешки циљ - и то чини на начин који не доводи у питање свакодневне животне интересе људи.

2. За Мађаре, Румуне, Словаке, Русине и друге националне мањине у Војводини (али и за све друге мањине у Србији и у савезној заједници са Црном Гором, као што су Албанци и Бошњаци-муслимани) ДСС је као странка која "држи реч" најпоузданији политички партнер:

а) Зато што се ДСС доследно залаже за правну државу и модеран демократски поредак који је једина сигурна гаранција сваког индивидуалног и колективног права – нарочито оних који су у мањини или су слабији у економском и било којем другом социјалном погледу. У демократском правном поретку, сви они који поштују његова правила, могу бити сигурни да ће њихова посебна мањинска права бити заштићена, да неће зависити од "добре воље" или "зле ћуди" актуелних властодржаца (нарочито ако су они тако "прагматични" да мањинама једном руком дају колико морају, а другом им узимају онолико колико могу).

б) Зато што ДСС високо цени и политички уважава националне интересе и верска осећања сваког појединца и сваке групе, било да се ради о српској већини или некој другој мањини, таквој странци мањинске етничке и верске групе могу више веровати него онима који су се већ одрекли своје вере и своје нације. Онај ко ни своје не поштује и не уважава може са туђим само тактички да манипулише, а то је за свако мањинско културно право највећа опасност.

в) Зато што ДСС као демократска странка уважава интересе сваке већине (а у конкретном случају то је српска национална већина) она не развија пројекте политичке заштите мањина науштрб већине, него само кроз позитивне програме који су у интересу мањина, али нису никоме на штету. У недемократским (комунистичким) друштвима укидана су национална и верска права већине, уз демагошко образложење да се тако обезбеђује "једнакост" мањина са већином, а стварно су биле обесправљене и мањине и већина (отуд познати сарказам да су "у социјализму сви међусобно једнаки тек онда кад свако постане једнак нули" ).

3. За аутономију у Војводини ДСС једина обезбеђује трајан, сигуран и развојно перспективан системски оквир кроз програм децентрализације, регионализације и јаке локалне самоуправе у Србији који би био уставно утемељен.

Историјски корени аутономије у Војводини су изразито национални (српски), али су они у последњих пола века методама комунистичке (интернационалне) и посткомунистичке (мултинационалне и мултикултурне) идеолошке манипулације, као изворно српска регионална традиција, первертирани у екстремно антисрпском правцу. Историјска је истина да су у немирима који су 1848-1849. године захватили тадашњу Аустро-Угарску Срби изборили извесну (не тако велику) аутономију у оквиру административне области која је названа Војводство Србија и Тамишки Банат, која је трајала од 18. новембра 1849. до 26. августа 1860, а обухватала је територију данашње Бачке, Барање, делове Срема и Баната у сливу реке Тамиш. Овоме је претходило проглашење (на Карловачкој скупштини 3. маја 1848, кад су Срби изабрали себи патријарха и војводу) тзв. српског војводства под именом Србска војвод(ов)ина. То је била прва српска самоуправа ("аутономија") у области коју су чинили "Срем са границом, Барања, Бачка са Бечејским диштриктом и Шајкашким батаљоном и Банат са границом и Кикиндским диштриктом", али ова српска аутономија није потрајала ни до краја српске буне против Пеште и Беча (укинута је у августу 1849). После пропасти два прокламована "србска војводства" Србима је преостала само црквена ("црквено-школска") аутономија и извесна, сасвим мала, локална самоуправа по мађарским прописима. Територија пређашњег Војводства Србије, која је била насељена већинским српским живљем, планским досељавањем Немаца, Мађара и других етнички је преуређивана тако да би се онемогућило њено евентуално припајање Србији. Национални сан Срба преко Саве и Дунава да се уједине са матицом Србијом реално би се тешко остварио да Аустро-Угарска није, вођена својим превеликим империјалистичким апетитима, после окупације и анексије Босне и Херцеговине, прешла Саву, Дунав и Дрину, извршила агресију на Србију и Црну Гору, а потом од Србије изгубила рат. Ту ратну победу која је отворила врата српском послератном уједињењу Србија је најскупље платила, животима трећине свога становништва – и то оне своје највиталније и највредније трећине.

То је цена којом је историјски потврђена и пређашња борба за српску аутономију у Срему, Банату, Бачкој и Барањи. Зато на данашњу Војводину немају никакву, а поготово немају историјски оверену тапију они који ову српску област све време после комунистичке револуције одвајају од Србије и који је политички окрећу у антисрпском правцу. Такву тапију немају, разуме се, ни њихови данашњи следбеници и наследници који се идеолошки камуфлирају као некакви нови "војвођански либерали", "реформисти или "демократе".

ДСС се залаже за политику која уважава сваку посебност која је реално и на истини утемељена. То истовремено значи да се не прихвата кривотворење историјске истине нити идеолошко конструисање лажне реалности које служи за актуелне политичке потребе неодговорних и државно штетних локалних властодржаца и њихових заштитника у Београду или у иностранству. Ако се ради о локалним и регионалним посебностима и са њима повезаним посебним интересима, они су у демократсом поретку легитимни и као свака друга специфичност заслужују политичко признање и правну заштиту. У том погледу ниједан регион у Србији не може бити ни привилегован ни осујећен – па ни Војводина. Зато се ДСС у свом пројекту уставног преуређења Србије залаже за њену децентрализацију, регионализацију и јаку локалну самоуправу.

а) Децентрализација подразумева преношење овлашћења са централних државних органа Републике Србије на ниже органе власти у регионима, градовима, општинама, све до месних канцеларија по селима као најмањим људским насељима. Доследно се истиче правило да ниједан јавни посао не треба поверавати вишим државним органима ако га брже, боље и јефтиније могу урадити нижи – који су ближи грађанима, њиховим посебним потребама, проблемима и интересима. Као државотворна странка, ДСС се противи свим пројектима децентрализације којима се блокирају државне функције које имају глобални национални значај и које у свим стабилним и демократским државама остају у надлежности или под контролом централних државних органа. ДСС се нарочито противи децентрализацији која би била маска за камуфлирани сепаратизам или етничку сегрегацију.

Посебан облик децентрализације јесте деконцентрација државних институција којом се не преносе надлежности са централних државних органа на регионалне и локалне, него се неке управне јединице централних државних органа размештају из већих у мање административне центре како би тиме постале доступније грађанима изван главног административног средишта. У том смислу би се из Београда могле преместити у Нови Сад, Ниш, Крагујевац и (евентуално) Приштину или неки други центар у Србији нека министарства или се отворити помоћне канцеларије важнијих министарстава.

б) Регионализација Србије за коју се ДСС залаже омогућује да Војводина развија своју аутономију као системски пројекат заснован на модерном праву и функционално организованој тржишној економији, а не као системски ексцес који је идеолошки реликт пропалог комунизма, прикривеног сепаратизма и(ли) антисрпског национализма. То значи да ће ДСС подржавати све оно што је стварни животни интерес сваког грађанина Војводине и што је неотуђиво аутономно право сваког насељеног места, сваке општине, сваке друштвене (економске, политичке и културне) институције у Војводини – као, уосталом, и у сваком другом делу Србије.

Са друге стране, ДСС се одлучно и доследно противи регионализацији која федерализује Србију. То значи да органи ниједног региона (па ни Војводине) не могу имати изворне државне надлежности, нити смеју добити парадржавну форму која би угрожавала централне државне функције или локалну самоуправу општина и градова, разбијала јединствено тржиште, ометала слободан промет капитала, робе, радне снаге и свестрану културну комуникацију у Србији као целини и Србије са њеним ужим и ширим окружењем.

Функционално повезивање унутар неког региона и "трансрегионално" повезивање општина и градова око заједничких развојних пројеката спречило би парохијално затворени регионализам. Зато се ДСС више залаже за модерну функционалну аутономију која је јефтинија, ефикаснија и развојно перспективнија од традиционалне територијалне аутономије. Србија је мала и сиромашна држава која не може да финансира више паралелних и традиционално организованих територијалних структура власти. Модерне "функционалне мреже" омогућују регионалну и трансрегионалну координацију органа локалне самоуправе у спровођењу развојних пројеката од ширег значаја. Ово би, уз полицентричну организацију региона, знатно смањило трошкове и повећало ефикасност регионалне аутономије. По аналогији са деконцентрацијом републичких органа, и извршни органи регионалне аутономије могли би се разместити по већим градским центрима дотичног региона. У случају Војводине то би значило да би неки регионални секретаријати могли да буду лоцирани у Суботици, Сомбору, Зрењанину, Панчеву, Сремској Митровици и још понегде. Централна државна управа (савезна и републичка) мора се рационално реорганизовати тако што би се на локалну самоуправу пренело тежиште јавних послова и највећи део јавних трошкова. Сходно томе, регионална аутономија била би шири и другостепении ниво локалне самоуправе, који координира самоуправу градова и општина међусобно и са централном државном управом.

в) Јака локална самоуправа је најсигурнија брана нерационалне централизације, како на глобалном државном, тако и на регионалном парадржавном нивоу. То значи да се децентрализација Србије не сме завршити централизацијом региона, па ни са централизацијом и бирократизацијом градске или општинске управе. Зато се ДСС залаже да се децентрализација Србије спроведе повећавањем обима пренетих овлашћења и појачавањем изворних надлежности локалне (градске, општинске и месне) самоуправе, укључујући и економску децентрализацију и веће приходе за локалне буџете како би локална аутономија добила неопходна финансијска средства за своје функционисање. То значи да је порески обавезник најпозванији да процени који су нивои власти њему најпотребнији и колико којем нивоу овлашћења и новца треба поверити. Према томе би се од укупних пореских обавеза одвајала и одговарајућа финансијска средства. Административна и финансијска децентрализација коју је ДОС пред изборе обећао грађанима Србије, кроз слоган о "власти као сервису грађана", у првом реду подразумева јаку локалну самоуправу, јер то је власт која је грађанима најближа и која би им могла стварно бити "јавни сервис" у свакодневном животу. Зато је демократски најпримеренији редослед административне реформе у Србији претходно препуштање локалној власти овлашћења и финансија, укључујући и право да општине и градови неког региона део својих надлежности и свога новца потом пренесу на органе регионалне аутономије. Будућа аутономија Војводина би, према томе, много више зависила од тога колико јој аутономије повере општине и градови Срема, Баната и Бачкети, а много мање од тога колико јој овлашћења и финансија препусти Република Србија.

Аутономија за коју се ДСС залаже суштински се разликује од идеолошког пројекта "аутономаша" у Војводини и састоји се од читавог низа неотуђивих демократских права као што су: политичка аутономија грађана, економска аутономија приватних власника, пословна аутономија предузетника, предузећа и банака, научна аутономија универзитета, културна аутономија етничких група, верска аутономија верника, месна аутономија припадника локалних заједница и друга слична права. Парадоксално је да аутономашка идеологија у Војводини извире из политичког покрета и представља реликт недемократског система који није признавао ниједан други вид аутономије осим неодговорне и самовољне "аутономије" партијске олигархије покрајинског и других комитета владајуће комунистичке партије. Данашња гарнитура "аутономаша" у Војводини не само што је идеолошки настављач дотичног недемократског покрета, већ је у њеном случају сасвим неоспоран персонални континуитет са старом партијском олигархијом. По свему иста олигархија власти данас је у Војводини само кадровски подмлађена и либерално-идеолошки редизајнирана.

То грађани Војводине све више препознају и зато таквој власти не верују. Кад Чанак демагошки пита "где су наше (војвођанске) паре", све чешће се као одговор чује много важније питање многих грађана Војводине (и не само Војводине) - "а где су моје паре?" Док идеолошки успаљени аутономаши кликћу "вратите Војводини аутономију", разборити Банаћани, Бачвани и Сремци поручују им да"не разбијају Србију", да им "једину кућу не потпаљују" и да им исти ти успаљеници "одмах врате аутономију буђелара", "аутономију њива и фабрика", "аутономију цркви и школа" и све друге људске и грађанске аутономије које су им они и њихови претходници и политички оци (а често и биолошки очеви) одузимали – кад су им брисали амбаре, празнили штале и свињце, чупали бркове и смишљали монтиране судске пресуде после којих су им узимали личну слободу и породичну имовину.

Демократска странка Србије је на страни ове аутентиичне аутономије разборитих Сремаца, Банаћана и Бачвана и то они све више препознају. Зато у Војводини све више расте поверење у политику Демократске странке Србије, док се поверење у њеног председника др Војислава Коштуницу већ дуго одржава на изузетно високом нивоу.

22. 04. 2002. проф. др Милован Митровић