Коме треба војвођански комунистички устав?

Бескрупулозна политичка борба за обнављање идеала које су бранили и персонификовали војвођански комунистички аутономаши, настављена је и после 5. октобра у Војводини, посебно у Новом Саду. Погубно историјско искуство српског народа у другој Југославији које је кулминирало са доношењем комунистичког устава 1974. у политичким програмима лигашко – реформистичко – сепаратистичких странака у Војводини одавно је представљено у искривљеном светлу, уз замагљивање основних историјско – правних чињеница. Борба Срба за политичко – територијалну и црквено – школску аутономију у Аустрији односно Аустроугарској не разуме се као историјски напор српског народа да сачува национални идентитет и осигура опстанак у држави у којој није имао статус равноправног, политичког народа већ се она настоји довести у везу са решењима комунистичких властодржаца и уставописаца. У тим и таквим напорима нови аутономисти у оквиру ДОС–а злоупотребљавају електронске и штампане медије, Скупштину АП Војводине, а у најновије време и научно – просветне установе. У Покрајинској скупштини се упорно пишу и кроз њу пласирају платформе и декларације којима се настоји оживотворити анахрона идеја о Војводини као изворној и посебној политичкој јединици која може, али и не мора бити у заједници са другим деловима Србије. У том циљу се и формирају радне групе и комисије од којих се очекује да наредних дана промовишу нови »конститутивни» акт АП Војводине. Иако су учесници на овом пројекту свесни да се уставно – правни положај Војводине не може променити на овакав начин, они истрајавају на овом послу са истим оним амбицијама са којима су неки од њих  учествовали и у писању Устава 1974. Имена су често иста, идеологија и политички циљеви исти су у потпуности. И док се у Покрајинској скупштини припрема терен за велику политичку обману, у научно – просветним установама је обмана увелико у току. У Музеју Војводине изложена је поставка о «Борби за аутономију – од давнијех времена до данаске» због које се може постидети не само сваки озбиљнији историчар, већ и обичан грађанин на чију се општу културу врши беспримеран нецивилизацијски атак. Аутономија Војводине као битна саставница комунистичке политичке идеологије и политички феномен нашег новијег времена директно се настоји представити као историјска тековина којој се тежило одувек са свешћу и представом коју понављају кроз различите форуме, да она има смисла и да се чак шта више исплати.

Уздизање и величање комунистичких устава Југославије, Србије и Војводине из 1974, данас после тријумфалне победе демократске опције у Србији делује злокобно. Уставом Србије из 1974. Војводина и Косово су добили све функције републике са крупним елементима државности: Устав, Председништво, Уставни суд, Врховни суд. Суверено су одлучивали о својим границама, уживали су судску и уставно – судску аутономију. Уставом СФРЈ и Уставом Србије из 1974. створен је модел аутономије поптпуно непознат и у правној теорији и у политичкој пракси Европе и Света. Покрајине Републике Србије постале су конститутивни елеменат Федерације и биле су директно заступљене у органима Федерације. С обзиром на то да су Покрајине уживале судску и уставно – судску аутономију, Србија је била лишена могућности да путем судства обезбеђује правни поредак Републике. Једноставно, овим Уставом је Србија разбијена на три уставно – правна подручја, од којих су два (Покрајине) била уставно – формално конституисани, а један («ужа Србија») није била ни то. Тако је коначно 1974. доведена до врхунца политика коју су комунисти водили још од свог Четвртог конгреса КПЈ из 1928, а посебно од Седмог конгреса Коминтерне из 1935. Наиме, једна од битних саставница ове политике била је идеја о Војводини изван Србије односно о Војводини као посебној, федералној јединици. У томе је заправо суштина и поменутих прослава и манифестацијама којима се обележава дан када су југословенски комунисти потпуно и скоро коначно – разбили Србију. Нови војвођански федералисти настављају тамо где су они стали и то представљају као логичан наставак политике која је вођена у Војводини 1974 – 1988. Да немамо тако болна искуства са покушајима реализације превазиђених политичких циљева, можда се не бисмо на ову специфичну политичку патологију ни осврнули. Можда не би ни запазили шта се хоће рећи у Музеју Воводине. Можда не би са забринутошћу данас ни обавештавали јавност да је нови – стари Устав Војводине поново написан и да ће у току марта 2002. изаћи на увид јавности. И када буде промовисан Устав Војводине 2002. знаћемо да иза онога што у њему пише не стоје нова лица лигашко – реформистичких младића, већ старе комунистичке величине које уче своју децу да је фебруар 1974. за Војводину, а посебно за војвођанске Србе, важнији датум него Сретење 1804 или 1835. и да је 1974 – 1988 постојао некакав «демократски, политички и економски успон Војводине» и да је 1974. година од које треба почети бројати време јер – ту се мора застати и знати да се ни даље ни боље од тога не може... и не сме.

27. 02. 2002. Служба за информисање ГО ДСС Нови Сад