ЈЕДАНАЕСТ
ОДСТО
ЗА КОЛАЧЕ
Таман
пошто је
завршен
дванаестодневни
шрајк
железничара
са захтевом
за повећање
плата од 5%
стигла је
инфомација,
додуше
некако
стидљиво
изречена и
недовољно
медијски
акцентована,
да је
одлучено да
се плате
републичких
посланика
подигну за 11%.
Разлога за
малопре
поменути
стид
свакако има.
У тренутку
када се
држава бори
(тј. кажу нам
да се бори)
са многим
економским
и
социјалним
проблемима,
да не
помињем
политичке
несугласице,
падање
плафона по
болницама,
непостојање
преко
потребних
инкубатора
и других
апарата,
одлучено је
да се
повећају
плате онима
који већ и
без тога
примају
далеко веће
плате од
остатка
запослених
у Србији (укључујући
и високо
образоване
па самим тим
професоре,
лекаре...)
Горан
Весић,
представник
Демократске
страке, као
оправдање
оваквог
чина имао је
образа да
каже како
посланици у
нашој
скупштини
имају мање
плате од
посланика
неких
других
парламената,
при том
очигледно
заборављајући
чињеницу да
и лекари,
просветни
радници,
припадници
војске и
полиције, па
коначно и
железничари
и уопште сви
они који се
финансирају
из буџета
такође
имају мање
плате од
својих
колега из
осталих
земаља. Оне
запослене у
производњи
нећу ни
помињати, за
њих власт
увек има
изговор да
нису
профитабилни.
И,
ето тако,
после
дванаест
дана
штрајка на
желазници,
када још
увек нема
података о
томе колике
је то
губитке
проузроковало,
железничари
су се
изборили за
повећање од
4%. У просеку
ради се о
разлици од
око три
стотине
динара.
Посланици
су, ваљда
пошто нису
изневерили
«своју
Владу» (барем
не она
већина у
скупшини
коју
премијер
помиње у
контексту
Гиниса), без
штрајка
добили
повећање од
чак 11%. С
обзиром да
се ради о
већем
почетном
износу и
разлика је
већа, чак
достже
неколико
хиљада
динара. Не
рачунајући
и повећане
девнице...
Господин
Весић (ДС)
такође се
није стидео
да каже још
и како су те
нове плате
посланика
ипак мање од
плата неких
директора
наших
предуећа. То
је иначе
свуда у
свету
нормално,
нигде
посланици
не спадају
међу оне са
највећим
примањима у
земљи и по
правилу су
њихове
плате
вишеструко
мање од
плата
менаџера,
директора и
уопште оних
који доносе
профит
организацији
у којој раде.
Такође
изгледа да
је
заборављена
и чињеница
да је за
радно место
директора
непходно
имати
завршен
минимум
факултет
као и
поседовати
радно
искуство.Такође,
директорско
радно место
са собом
доноси и
кривичну и
правну
одговорност,
да не
помињем
одговорност
да
предузећу
на чијем се
челу налази
и радницима
обезбеди
посао и
новац.
Насупрот
томе,
посланици
добијају
имунитет па
тако могу да
претрчавају
пут тамо где
то није
предвиђено,
могу да возе
брже но што
је
дозвољено,
пролазе
кроз црвено,
могу некога
и да ударе а
не морају ни
да везују
онај свима
мрски појас.
Таквих «мањих»
прекршаја
који им се
опраштају
има још али
није то сада
важно. Што
се тиче
поређења
посланика и
директора
важно је још
нешто рећи о
школској
спреми: у
случају
посланика
нема услова
школске
спреме па
тако
посланик не
мора имати
завршен
факултет.
Неки су то
изгледа
схватили на
време и
искористили
изборе као
сјајну
прилику да
добију
посао (и
плату)
живота.
А
искуство? Па,
ни искуство
се не тражи!
31. 03.
2002.Бојан
Радојевић,
члан
Извршног
одбора ДСС
Одбор за
информисање
ГО ДСС Нови Сад
